Šta sve čeka one koji se pripremaju i oni koji već jesu penzioneri?
Penzija je potpuno novo stanje koje će trajati od sad pa do daljeg. Ko zna dokle.
Bio sam čovek od lepih 110 kila. Poželjan svim ženama, radio sam puno, provodio se. Bio sam pravi Lala. A onda jedog dana mali šlogić u glavu mi je poremetio sve planove, ceo život. Skoro da me je odveo na drugu stranu. A bio je, kažu, mali, malecki...
Šta sad?
No, kako sam zbog tog malenog šloga ipak otišao u penziju I umesto da otpočnem starost u miru, ja dobijem debeli dosije bolesti sa pratećom terapijom od mog lekara.
Sa ženom sam pred razvodom.
Deca već velika, ali traže i oni deo koji im pripada.
Sud razvuko parnicu na tri godine. Sad imam kila skoro upola manje nego dok sam radio.
Al dobro, rešio sam da živim u tim novim uslovima.
Svako jutro u 7 sati, popijem “brdo” lekova. Ali, kako sam disciplinovan to radim redovno.
Doručkujem tek kada nahranim svog malog psa, pinča. Uobičajeno doručkujem džem i margarin, sa šoljom mleka ili čaja. Retko menjam doručak.
Do ručka imam dosta da uradim. Ili idem kod lekara, ako ne kod njega onda kod advokata, ako ne kod advokata onda u sud, ako ne u sud onda u banku, ako ne u banku onda u poštu ako ne u poštu onda u socijalno...
Kako sam u međuvremenu naučio da kuvam, tako skoro svaki dan skuvam ručak. Pre ručka obavezno odem kod kolege na kafu. To je jedina kafa koju pijem u toku dana.
Dok me nije šlog prodrmao pio sam veoma mnogo kafa i pušio isuviše cigara.
Sa kolegom sam počeo da vozim bicikl. Sada i ne koristim auto. On je isto u penziji pa me naše druženje podseća na seriju “Sezam strit” i onu dvojcu staraca na balkinu koji uvek nešto komentarišu.
Moji komentari su svaki dan isti i odnose se na, lekare, advokate, sudije, bankare i ostale. Kad se lepo ispričam sa kolegom, drugom, polako krećem kući razmišljjući sta da pravim za rućak. Skoro uvek se desi da kasnim sa ručkom.
Kad operem suđe od ručka, malo se odmorim, a onda se “rekreiram” uz razne popravke, košenje trave koje baš nema malo, čišćenje...
U velikoj kući posla ima napretek i stalno se nešto radi. Pred veče, najčešće sa kolegom odem na sladoled, da opustim dušu.
Večera je svaki dan ista kad se vratim iz grada. Onda dođe vreme za TV i kompjuter, pa kako imam blog pišem o svemu. Često opišem šta je bilo tog dana, onda popijem lekove i najzad, dolazi zaslužen odlazak na spavanje.
Ovako mi je prolazio svaki penzionerski dan.
Hteo ne hteo, sebi sam morao priznati da mi je život postao veoma jednolican i monoton. Zato sam rešio da pokušam da promenim nešto....
Bio sam čovek od lepih 110 kila. Poželjan svim ženama, radio sam puno, provodio se. Bio sam pravi Lala. A onda jedog dana mali šlogić u glavu mi je poremetio sve planove, ceo život. Skoro da me je odveo na drugu stranu. A bio je, kažu, mali, malecki...
Šta sad?
No, kako sam zbog tog malenog šloga ipak otišao u penziju I umesto da otpočnem starost u miru, ja dobijem debeli dosije bolesti sa pratećom terapijom od mog lekara.
Sa ženom sam pred razvodom.
Deca već velika, ali traže i oni deo koji im pripada.
Sud razvuko parnicu na tri godine. Sad imam kila skoro upola manje nego dok sam radio.
Al dobro, rešio sam da živim u tim novim uslovima.
Svako jutro u 7 sati, popijem “brdo” lekova. Ali, kako sam disciplinovan to radim redovno.
Doručkujem tek kada nahranim svog malog psa, pinča. Uobičajeno doručkujem džem i margarin, sa šoljom mleka ili čaja. Retko menjam doručak.
Do ručka imam dosta da uradim. Ili idem kod lekara, ako ne kod njega onda kod advokata, ako ne kod advokata onda u sud, ako ne u sud onda u banku, ako ne u banku onda u poštu ako ne u poštu onda u socijalno...
Kako sam u međuvremenu naučio da kuvam, tako skoro svaki dan skuvam ručak. Pre ručka obavezno odem kod kolege na kafu. To je jedina kafa koju pijem u toku dana.
Dok me nije šlog prodrmao pio sam veoma mnogo kafa i pušio isuviše cigara.
Sa kolegom sam počeo da vozim bicikl. Sada i ne koristim auto. On je isto u penziji pa me naše druženje podseća na seriju “Sezam strit” i onu dvojcu staraca na balkinu koji uvek nešto komentarišu.
Moji komentari su svaki dan isti i odnose se na, lekare, advokate, sudije, bankare i ostale. Kad se lepo ispričam sa kolegom, drugom, polako krećem kući razmišljjući sta da pravim za rućak. Skoro uvek se desi da kasnim sa ručkom.
Kad operem suđe od ručka, malo se odmorim, a onda se “rekreiram” uz razne popravke, košenje trave koje baš nema malo, čišćenje...
U velikoj kući posla ima napretek i stalno se nešto radi. Pred veče, najčešće sa kolegom odem na sladoled, da opustim dušu.
Večera je svaki dan ista kad se vratim iz grada. Onda dođe vreme za TV i kompjuter, pa kako imam blog pišem o svemu. Često opišem šta je bilo tog dana, onda popijem lekove i najzad, dolazi zaslužen odlazak na spavanje.
Ovako mi je prolazio svaki penzionerski dan.
Hteo ne hteo, sebi sam morao priznati da mi je život postao veoma jednolican i monoton. Zato sam rešio da pokušam da promenim nešto....
